Istoričari pri istraživanju neke epohe, perioda ili događaja koriste sve izvore koji su im dostipni, a jedan od najvažnihij izvora svakako je štampa. Razlozi zbog čega su vesti neizostavan činilac sagledavanja neke istorijske epohe su višestruki.
Prvi i najpraktičniji razlog jeste – hronologija. U okviru svakog istraživanja neophodno je utvrditi kojim redosledom su se dogadjaji nizali, pa su zbog toga vesti u štampi odličan izvor. Naravno, treba uzeti u obzir da u vesti u istoriji putovale mnogo duže nego što je to slučaj danas. Na primer, ukoliko se nešto dogodi u Njujorku, redakcije svih novina i televizija u Beogradu morale bi imati svog dopisnika u Sjedinjenim Američkim Državama koji bi javljao najnovije vesti telefonom. A to naravno najčešće nije bio slučaj – organizovanje takvog načina rada bilo je previše zajtevno i skupo čak i za najveće novinske kuće, te nije bilo lako dostupno. Mediji su se, dakle, oslanjali na drugu opciju – slanje novinara iz Beograda na teren u inostranstvo. To je naravno značilo da će vesti za našu publiku morati da „kasne“.
Pored opcije slanja novnara iz Srbije na mesto dogadjaja postojale su službe koje su redovno donosila štampu iz stranih zemalja (najčešće Austrije, Mađarske, Italije…) tako da su se vesti često preuzimale iz stranih novina.
Međutim, tu je bilo dosta problema, a to je onima koji kroz vesti istražuju epohu dosta zanimljivo. Podrazumeva se, na primer, da su vesti o Prvom svetskom ratu bile drugačije prestavljene, tačnije, stavljane u drugačiji kontekst u novinama u Austrougarskoj, Nemačkoj ili Velikoj Britaniji i Francuskoj ili pak Srbiji.
Vesti i socijalno – ekonomski kontekst
Čitaoci diktiraju sadržaj medija i to je nešto u čemu se slažu i analitičari koji se bave medijima, i sociolozi, a i istoričari.
Svi vrlo često mislimo da vlasnici medija i sami novinari odlučuju koje će se vesti naći na stranama lista ili portala, međutim, situacija je dosta drugačija.
Imperativ svakog medija uvek je bio profit. Novine su danas najčešće privatno vlasništvo, a ni kroz istoriju se situacija nije mnogo menjala. To je posao koji je uvek zahtevao dosta ulaganja – treba platiti novinare, fotografe, prostor za rad, štampu, a tu je i dostavljanje novina svakom prodajnom mestu širom zemlje. Nakon toga sve zavisi od čitalaca. Oni odlučuju da li će kupiti novinu, kao i to koja će novina biti njihov izbor i od toga zavisi da li će vlasik ostvariti profit u poslovanju. Upravo tako publika diktira koje će se vesti naći pred njima i zbog toga se novinari urednici trude da na stranicama njihovih novina budu što zanimljivije vesti, kao i to da naslovna strana, koja će prva privući pažnju, bude lepo ilustrovana.
Novine su se uvek, kao i danas, trudile da privuku što širi krug čitalaca, a afiniteti ljudi su drugačiji, pa se zbog toga, na prmer, u srpskim novinama iz 1925. pored standardnih vesti iz oblasti ekonomije, politike, crne hronike, mogu naći vesti o zvezdama Holivuda, sportskim dešavanjima i tako dalje.
Ono što je najinteresantnije za mlade istraživače i što ih često iznenadi jeste da su senzacionalistički naslovi vesti u staroj štampi itekako bili zastupljeni, a svi najčešće mislimo da su oni rezervisani samo za današnje vreme, naročito za novine na internetu. Ono što je posebno zanimljivo svedočanstvo jedne epohe jeste činjenica da se u beogradskim listovima između dva svetska rata moglo čitati o raznim lokalnim aferama. Naravno, one su se na stranicama novina isključivo zbog toga da bi privukle što veći broj čitalaca. A to onima koji proučavaju socijalno ekonomski kontekst nekog vremena mnogo govori.